Санджак Видин

Материал из Википедии — свободной энциклопедии
Перейти к навигации Перейти к поиску
Санджак
Санджак Видин
болг. Видински санджак, серб. Видински санџак, тур. Sancağı Vidin
Флаг Герб
Флаг Герб
 
 
 
 
1396 — 1878
Столица Видин

Санджак Видин или Видинский санджак (болг. Видински санджак, серб. Видински санџак, тур. Sancağı Vidin) — санджак в Османской империи, с административным центром в городе Видин. Он был основан после битвы при Никополе в 1396 году[1] из территорий Видинского царства[2] и в середине XV века аннексировал некоторые территории, принадлежавшие Сербской деспотовине до того, как его захватили турки-османы.

Крепость Баба Вида в Видине

Предыстория[править | править код]

Фетислам, османская крепость близ Кладово

После крупного прорыва на Балканы в конце XIV века турки-османы хорошо понимали стратегическое значение Дуная и решили захватить все важные крепости на его берегах. Видинское царство, находившееся под контролем Ивана Срацимира, в 1393 году стало османским вассальным государством, и в Видине был размещен сильный османский гарнизон[3]. Перед битвой при Никополе в 1396 году Срацимир сдал османский гарнизон крестоносцам, которые вскоре потерпели поражение, в то время как Срацимир был захвачен турками-османами и убит в 1397 году.

По данным османских налоговых регистров в 1454—1455 годах территории санджак включены следующие нахии: Баня (Сокобаня), Белград (Белоградчик), Велешница, Видин, Гелвие (Главие), Исвлиг (Сврлиге), Кладобо (Кладово), Кривина, Тимок, Черна река/Црна река и следующие крепостей Видин, Баня (Сокобаня), Белград (Белоградчик), Исврлиг (Сврлиге) и Флорентин[4]. Некоторые ученые считают, что области Неготин, Ключ и частично Черна река/Црна река принадлежали до османского завоевания Сербской деспотовине и были включены в санджак Видина после 1455 года, потому что первая перепись санджака Видина не упоминает о них. Предполагается (историк Боянич-Лукач и другие историки, подтверждающие ее мнение), что после окончательного османского завоевания необходимо было заселить эту обезлюдевшую территорию до ее включения в тимарную систему санджака Видина. До тех пор это была отдельная административная единица, одна из многих османских пограничных земель[5].

История[править | править код]

Некоторые люди с соседней румынской территории начали мигрировать в санджак Видин, особенно после Долгой войны (1591—1606) и голодного кризиса, который разразился после войны[6].

В 1807 году, во время Первого Сербского восстания, сербские повстанцы напали на часть Видинского санджака, который в то время все еще находился под контролем османского ренегата Османа Пазвантоглу. Целью повстанцев было установить связь с русскими войсками в Валахии под командованием генерала Игнатьева[7]. После поражения Первого сербского восстания часть территории вокруг Сокобани и Сврлига, отвоеванная у повстанцев, была аннексирована Видинским санджаком[8].

Видинский санджак был одним из шести османских санджаков с наиболее развитым кораблестроением (наряду с санджаками Смедерево, Никополь, Пожега, Зворник и Мохач)[9].

Администрация[править | править код]

В 1396 году Видин был окончательно и навсегда захвачен турками-османами, которые улучшили его крепость Баба Вида и построили вокруг нее длинные стены[10].

В 1455 году турки-османы впервые зарегистрировали все населенные пункты санджака[11]. Четыре дефтера были сделаны в санджаке Видина в 1483—1586 годах[12]. В 1460 году, после его успеха в битве близ Базиаша (и взятия в плен Михая Силадьи) султан Мехмед Завоеватель вознаградил Али-бея Михалоглу, назначив его санджакбеем Видина[13][14] . В марте 1834 года Хусейн-паша был назначен санджакбеем санджака Никополь и санджака Видин[15].

После 1541 года Видинский санджак стал частью Будинского эялета. С 1846 по 1864 год санджак принадлежал Видинскому эялету[16], а с 1864 по 1878 год входил в состав Дунайского вилайета[17].

Примечания[править | править код]

  1. Tolan, John Victor. Europe and the Islamic World: A History / John Victor Tolan, Gilles Veinstein, Henry Laurens. — Princeton University Press, 2013. — P. 126. — ISBN 0-691-14705-1. Архивная копия от 11 августа 2020 на Wayback Machine
  2. Gliša Elezović. Turski spomenice. — 1974. — P. 174. — «Vidinski Sandžak (Livâ-i Vidin...) obrazovao se u granicama nekadašnjeg Vidinskog Carstva i vidinske mitropolije.». Архивная копия от 11 августа 2020 на Wayback Machine
  3. Kenneth M. Setton. A History of the Crusades: The Impact of the Crusades on Europe / Kenneth M. Setton, Harry W. Hazard, Norman P. Zacour. — Univ of Wisconsin Press, 1 June 1990. — P. 251. — «Farther to the west at Vidin, the Bulgarian tsar Sracimir (Sratsimir) was a loyal vassal of the sultan, and an Ottoman garrison...». — ISBN 978-0-299-10744-4. Архивная копия от 27 июля 2020 на Wayback Machine
  4. Андрей Пантев, Иван Божилов, Илия Илиев, Невен Илиев, Захарин Захариев, Тодор Диков. «Град Видин: Кратък исторически очерк», 2008, p.98
  5. Tomislav Pajić. Bor i okolina: prošlost i tradicionalna kultura. — Skupština opštine, 1973. — P. 54. — «Године 1455. видински санџак није обухватао данашњу Неготинску крајину, Кључ и један део Црне Реке; ово подручје сачињавало ;е у то доба посебно војно крајиште, у коме, разумљиво, није постојао тимарски систем.». Архивная копия от 27 июля 2020 на Wayback Machine
  6. Collected papers. — Institut, 1973. — P. 25. — «Неколико година после тога настаће у- сел>авање становништва са румуноке стране у видински санџак, особито после аустријско-турског рата 1593 – 1606. и глади која је после тога завладала». Архивная копия от 11 августа 2020 на Wayback Machine
  7. Viktor Novak. Revue historique. — 2003. — P. 171. — «Борбе на овом ратишту вођене су великом жестином 1807, јер је устаничка војска покушавала да nуспостави и учврсти комуникацију са руском војском генерала Игњатијева у Влашкој. То им је пошло за руком, а турски утврђени гарнизони Фетислам (Кладово) и Неготин, остали су изолована острва, која су дуго одолевала српско – руским нападима. Подручје Кључа и Крајине коначно је ослобођено тек 1810, у садејству српске са руском војском». Архивная копия от 27 июля 2020 на Wayback Machine
  8. Dragoljub Mirčetić. Vojna istorija Niša. — Prosveta, 1994. — P. 89. Архивная копия от 11 августа 2020 на Wayback Machine
  9. Godis̆njak grada Beograda. — Beogradske novine, 1979. — P. 35. — «Ипак градња бродова се посебно везивала за шест санџака: никопољски, видински, смедеревски, зворнички, пожешки и мохачки.». Архивная копия от 12 августа 2020 на Wayback Machine
  10. Bulgaria. Ediz. Inglese. — Lonely Planet, 2008. — P. 257. — ISBN 978-1-74104-474-4. Архивная копия от 12 августа 2020 на Wayback Machine
  11. Hristo Gandev. The Bulgarian People During the 15th Century: A Demographic and Ethnographic Study. — Sofia-Press, 1987. — P. 123. — «...a complete registration of settlements in the Vidin sanjak, points out that at the time the register was made – 1455,». Архивная копия от 12 августа 2020 на Wayback Machine
  12. Prilozi za orijentalnu filologiju: Revue de philologie orientale. — 1977. — P. 53. — «4 deftera za Vidin od 1483. do 1586. godine». Архивная копия от 11 августа 2020 на Wayback Machine
  13. Gradeva, Rositsa. Rumeli under the Ottomans, 15th–18th centuries: institutions and communities. — Isis Press, 2004. — P. 26. — «In 1460, Ali Bey Mihaloglu was the subasi of the district residing in Giivercinlik [Golubac, Serbia]. Later during the same year he became the sancakbey of Vidin for the first time. In 1462–63, he became sancakbey of Semendire». — ISBN 978-975-428-271-9. Архивная копия от 12 августа 2020 на Wayback Machine
  14. Prilozi proučavanju narodne poezije. — 1935. — P. 123. — «1460 у боју код данашњег Базијаша по- тукао је Мађаре и заробио њиховог вођу Михаила Силађија (Свило- јевић у нар. песмама), те је од султана као награду добио Видински санџак.». Архивная копия от 1 октября 2021 на Wayback Machine
  15. sir Grenville Temple. Excursions in the Mediterranean. — 1836. — P. 277. — «Husseyn pasha confirmed to the sanjaks of Widin and Nicopolis, and to the command of the fortress of Widin». Архивная копия от 16 июля 2020 на Wayback Machine
  16. The three eras of Ottoman history, a political essay on the late reforms of ... в «Книгах Google» By James Henry Skene
  17. Stanford Jay Shaw. History of the Ottoman Empire and Modern Turkey: / Stanford Jay Shaw, Ezel Kural. Shaw. — Cambridge University Press, 1977. — P. 90. — ISBN 978-0-521-29166-8. Архивная копия от 11 августа 2020 на Wayback Machine

Источники[править | править код]

Ссылки[править | править код]