Захария (род)

Материал из Википедии — свободной энциклопедии
Перейти к навигации Перейти к поиску
Захария
Герб рода Захария[1]
Герб рода Захария[1]
Родина Албания
Имения Будва, Дангум, Сати, Гладри и Душмани

Захария — албанский дворянский род, который впервые упоминается в XIV веке[2]. Некий Николай Захария впервые упоминается в 1385 году как командир династии Балшичей и губернатор Будвы в 1363 году[3]. После более чем двадцати лет верной службы, Николай Захария восстал в 1386 году и стал правителем Будвы. Однако в 1389 году Георгий II Балшич вновь захватил город[4].

История[править | править код]

Имя Николая Захария появляется как Никола Саката во многих оригинальных венецианских и рагузинских документах (как губернатор Будвы в 1383 году, влиятельный человек в Зете в 1386 году и лорд Дагнума в период сотрудничества с семьей Балшичей)[5][6][7]. Это является основанием для некоторых выводов о том, что Николас Захария и Никола Сакат — это одно и то же лицо, которое связано с Коджей Захарией[8]. Комнен Арианити из дома Арианити женился на дочери Николая Захария Сакати, правителя Будвы. У них было три сына (Георгий, Музака и Владан) и одна дочь, которая вышла замуж за Пала Дукаджини[9].

В 1396 году, благодаря благоприятной политической ситуации, Коджа Захария захватил замок Дагнум и объявил себя вассалом османского султана Баязета. Во втором браке Балша III женился на Болье, дочери Коджи Захарии, в 1412 или в начале 1413 года[10] . В 1415 году их единственный сын и единственный мужской потомок семьи Балша скончался[11]. Коджа сохранил контроль над регионом, и после его смерти они были переданы его единственному сыну Леке Захарии.

По словам Марин Барлети, в 1445 году во время церемонии бракосочетания сестры Скандербега Мамики Кастриоти у него возник спор с Лекой Дукаджини. Причиной этого спора стала женщина по имени Ирина Душмани, наследница рода Душмани. Похоже, она предпочитала Лека Захарию, хотя Лека Дукаджини этого не одобрял. Произошла стычка, и Лека Дукаджини был ранен и спасен только вмешательством Враны Конти. Два года спустя, в 1447 году, Лека Захария был убит в засаде, и Лека Дукаджини был обвинен в этом убийстве.

Подлинные венецианские документы показывают, что это убийство произошло в 1444 году[12]. Согласно Венецианскому хронисту Стефано Магно, именно Николас Дукаджин, вассал Захарии, убил Лека Захарию в бою, а не Лека, как утверждает Марин Барлети[13]. Стефано Магно также заявил, что перед смертью Лека Захария выразил желание, чтобы его имущество было передано Венецианской Республике[14].

После смерти Леки Захарии, не оставившего наследников, крепость Дагнум должна была перейти Лежской лиги во главе со Скандербегом, участником которой была Лека Захария. Однако его мать сдала замок венецианской республике. Эти события спровоцировали Албано-Венецианскую войну (1447—1448), которая длилась два года. В конце концов замок Дагнум остался в руках венецианцев, которые обязались платить ежегодную дань Скандербегу[15].

Согласно Экрему Влоре, некоторые члены семьи Захария первоначально были православными христианами, а затем перешли в римский католицизм в 1414 году[16].

Божа Захария, албанский дворянин, который также был членом семьи Захария, погиб во время пожара в венецианском Скутари в октябре 1448 года[17].

Примечания[править | править код]

  1. Heraldika Shqiptare, Gjin Varfi, 2000, ISBN 9992731850 ISBN 978-9992731857
  2. Anamali, Skënder (2002), Historia e popullit shqiptar në katër vëllime (неопр.), vol. I, Botimet Toena, p. 268, OCLC 52411919{{citation}}: Википедия:Обслуживание CS1 (неизвестный язык) (ссылка)
  3. The Late Medieval Balkans: A Critical Survey from the Late Twelfth Century to the Ottoman Conquest Author John Van Antwerp Fine Edition reprint, illustrated Publisher University of Michigan Press, 1994 ISBN 0-472-08260-4, ISBN 978-0-472-08260-5 p. 419
  4. The Late Medieval Balkans: A Critical Survey from the Late Twelfth Century to the Ottoman Conquest Author John Van Antwerp Fine Edition reprint, illustrated Publisher University of Michigan Press, 1994 ISBN 0-472-08260-4, ISBN 978-0-472-08260-5 p. 392
  5. Istorija Crne Gore (2): Od kraja XII do kraja XV vijeka (хорв.). — Red. za istoriju Crne Gore, 1970. — С. 42, 51—.. — «почетком 1383... заповједник Будве Никола Сакат...наводно испољили жељу да Ђурђа II Страцимировића лише власти Никола и Андреја Сакат, па их је зетски господар по савету Дукађина, казнио...Никола Сакат помиње се у одлукама дубровчког Малог вијећа крајем марта 1386 год. као утицајна личност у Зети...».
  6. Albanološki institut u Prištini (1968), Gjurmime albanologjike, Volumes 7-8 (серб.), Priština: Filozofski fakultet u Prištini. Katedra za albanologiju, pp. 123, 124, Архивировано 23 января 2020, Дата обращения: 29 января 2012, ..je taj isti Nikola Sakat bio ne samo gospodar Budve već i čitave teritorije koju sada drži gospodin Koja, što znači gospodar Danja i okoline, zatim da je bio verni i odani sluga mletački. Valjda se po predaji Skadra 1386 zatekao na njihovoj teritoriji i pokazao gotovost da podrži njihovu politiku Источник. Дата обращения: 6 января 2020. Архивировано 23 января 2020 года.
  7. Božić, Ivan (1979), Nemirno pomorje XV veka (серб.), Beograd: Srpska književna zadruga, p. 214, OCLC 5845972, Архивировано 23 января 2020, Дата обращения: 6 января 2020, Једна одлука млетачког Сената из 1417. године говори да је тај исти Никола Сакат био не само господар Будве... Источник. Дата обращения: 6 января 2020. Архивировано 23 января 2020 года.
  8. Albanološki institut u Prištini (1968), Gjurmime albanologjike, Volumes 7-8 (серб.), Priština: Filozofski fakultet u Prištini. Katedra za albanologiju, p. 124, Архивировано 23 января 2020, Дата обращения: 29 января 2012, ..upućivali bi na zaključak da je i sam Koja Zakarija pripadao istoj porodici Источник. Дата обращения: 6 января 2020. Архивировано 23 января 2020 года.
  9. Anamali, Skënder (2002), Historia e popullit shqiptar në katër vëllime (неопр.), vol. I, Botimet Toena, pp. 255—257, OCLC 52411919{{citation}}: Википедия:Обслуживание CS1 (неизвестный язык) (ссылка)
  10. Albanološki institut u Prištini 1968 p. 125 Архивная копия от 5 апреля 2022 на Wayback Machine: «Poznato je takođe da se Balša III krajem 1412 ili početkom 1413 godine oženio u drugom braku ćerkom Koe Zaharije»
  11. Spremić, 2004, pp. 73–108

    ускоро је дочекао велику несрећу: 1415. умро му је син јединац. Тако је Јелена сахранила унука, а династија Балшића остала је без мушког наследника

  12. Schmitt, Oliver Jens (2001), Das venezianische Albanien (1392-1479), München: R. Oldenbourg Verlag GmbH München, p. 300, ISBN 3-486-56569--9, In ein Aktenstück von Januar 1445 inseriert ist eine Urkunde des Skutariner Grafen Francesco Querini vom 18. Septembar 1443, in der Lekas witwe Bozha, seiner Tochter Bolja und derren sohnchen Koja einge Dorfer aus Lekas baština und eine pension... Источник. Дата обращения: 6 января 2020. Архивировано 22 октября 2020 года.
  13. Božić, Ivan (1979), Nemirno pomorje XV veka (серб.), Beograd: Srpska književna zadruga, p. 364, OCLC 5845972, Архивировано 13 марта 2020, Дата обращения: 6 января 2020, Никола Дукађин убио је Леку Закарију. Према млетачком хроничару Стефану Мању убио га је "у битки" као његов вазал. Мада Барлеције погрешно наводи да је убиство извршио Лека Дукађин Источник. Дата обращения: 6 января 2020. Архивировано 13 марта 2020 года.
  14. Božić, Ivan, Nemirno pomorje XV veka (серб.), Beograd: Srpska književna zadruga, p. 364, OCLC 5845972, Архивировано 31 марта 2020, Дата обращения: 6 января 2020, Према причању Стефана Мања, и сам Лека Захарија је, пре но што ће умрети, изразио жељу да се његови поседи предају Млечанима. Источник. Дата обращения: 6 января 2020. Архивировано 31 марта 2020 года.
  15. Gjergj Kastrioti Skënderbeu, 1405—1468 Volume 4 of (Vepra të plota) / Fan S(tylian) Noli, Fan Stylian Noli Author Fan Stylian Noli Publisher Naim Frashëri, 1967 p. 90-92
  16. Bey Vlora, Ekrem The Ruling Families of Albania in the pre-Ottoman Period. Robert Elsie. — «10. The Zacharias This name refers to the Zacharias who were Lords of Danjo in the fourteenth century. Originally Orthodox, they converted to the Roman Catholic Church in 1414 and subsequently disappeared from history.» Дата обращения: 23 января 2012. Архивировано из оригинала 27 января 2012 года.
  17. Schmitt, Oliver Jens (2001), Das venezianische Albanien (1392-1479) (нем.), München: R. Oldenbourg Verlag GmbH München, p. 304, ISBN 3-486-56569--9, Oktober 1448 geschlossen hatte; denn wenige Tage später verwüstete ein Brand die Stadt Skutari; unter den Opfern befand sich auch Bozha Zaharia. Источник. Дата обращения: 6 января 2020. Архивировано 3 февраля 2022 года.

Источники[править | править код]